Priroda ne bira ni mesto ni vreme, sve njoj ionako prinadleži. Ne jebe ljudske premere, nazore i zakone, pa nema ni vajde grcati za kontrolom i razumom.
Jer mačke se pale kad otopli, a ne kad okreneš list u kalendaru.
Dakle, opusti se, rodiće malina, pašće sneg, stiže tetka iz Crvenke. Džaba listaš vozne redove, doći će kad dodje. Ako dodje. Viša sila boga ne moli, bato. Zato je na koncu i svejedno, iznenadiće putare, svaki put. A putar je ipak samo čovek, rab, mali, glup, grešan i nesposoban da predvidi i najizvesnije.
—————
- Rale peti je mart već, šta ako sam ipak trudna?
- Koliko kasni?
- Ulazimo u sedmi dan…
- Prvo lakše malo sa množinom, drugo, šta zna pička šta je februar, nije vešmašina da je isprogramiraš da pušta boju po belom, sunce ti blesavo. Ne nabijaj mi tenziju svakih trijes dana ljubim te.
Osoba koja u sredini sredine nađe sredinu. Osoba koja nit smrdi nit miriše i koja se najbolje oseća kada je potpuno neprimećena.
Ali ona ima svoje mišljenje, koje glasi: "Tako je".
Termin skovan u Bosni tokom perioda ’91.-’94. koji se odnosi na privatizovanje pokućstva, automobila, mašina i bele tehnike iz napuštenih kuća čiji su vlasnici pobegli pred naletom rata. Plaćkanje nije nužno vezano za nacionalnu osnovu, više je strvinarenje i lešinarenje onoga što je ostalo od strane onih što su ostali. Obično je najveći plen imala paravojna formacija koja bi „oslobađala“ dato mesto, a neretko su to bile i one komšije koje su odlučile da ostanu i dočekuju „oslobodioce“. Pred kraj rata i početkom ’95. kada su neki počeli da se vraćaju kućama krenula je druga runda plaćkanja – ultimativno strvinarenje do gole koske: skidala su se vrata i štokovi, prozori i stakla, poklopci za šahte, garažna vrata, kapije i tarabe, kako bi se kuće koje su koje su ogoljene u prvom krugu sada koliko toliko pokrpile i učinile dostojanstvenim za život. Nešto obazriviji su nastojali da plaćkaju po tuđim i daljim selima, kako bi smanjili šansu da budu provaljeni.
- Gledam nešto komšo, kad si nabavio ovu vitrinu?
- Pa ima par godina. Što pitaš?
- Nešto mi poznata, imao otac u mene sličnu takvu.
- A je l’? A dobro, starija je to građa, dosta popularno ranije bilo.
- Da, da baš tako. Kao što je bilo popularno držati lovačku pušku u vitrini i okrbati ivericu na tačno 21 cm iznad ladice.
- A?
-Imam ja takvu baš lovačku pušku od pokojnog oca. Šta kažeš da je donesemo da vidimo da li štima kad se postavi? Pa ako štima da ti kompletiram kolekciju?!
Lihvarski mozak, koji pamti tačno u paru ko mu je i koliko dužan.
A: Evo ti onih 200 dinara što sam ti bio dužan.
B: Ti si meni dužan 202,50 dinara!
A: Gde bre nađe ta 2,50 dinara?
B:Eeee, keš memorija!
Trenutak u kome individua postaje tragač. Situacija, a i sama osoba, sazreli su dovoljno da se na svetlost dana iznese pitanje koje je toliko dugo, čini se vekovima, dušu izlagalo žeđi gargantuovskih razmera. Pitanje koje ne mora nužno doneti odgovor, ali oslobađanje da.
Ljubio sam usne sa kojih med kaplje,
i sanjive oči gde se čežnja krije,
slušao sam brezu dok jablanu šapće..
kum: Joooj pjesme, kume jel čueš?
kum: Čuem kume, čuem.
Polomicu čaše od kristala
počupaću bokore od lala
otkinu...
kum: Muzika stoj, stani! Jebemu miša, dves godina slušam ovu pesmu, šta su koji kurac jebeni BOKORI ?!
ciga1: Kume dušo, bokor ti dođe nešto kao grm, s tim što je lepo aranžiran i često ima neku religioznu konotaciju.
ciga2: O glup si cigan li si, šta si? To o čemu ti pričaš je ikebana, nikako bokor. E, a bokor nastaje grupisanjem komplementarnih kultura, najčešće ozimih.
ciga3: Da, to bi bio bokor, kada bi bokori bili topijarni polegli četinari, što si ti upravo opisao. A šta su bokori? Pa bokori su od lala. Pa kaže..
Kad već nema snage, moći
da mi vrati dane, noći
kad sam jah'o vranca, ata
sto đerdana trg'o s vrata...
Glumatanje i lažno moralisanje. Skrinsejver. Ovamo k'o Sloboda Mićalović, a ustvari kvačilo golfa dvojke.
- Znaš... Ja ne volim da mi glođu sisu prvo veče, nikad ne dam u guzu, mrzim da nosim tange i nisam neki ljubitelj društvenih mreža.
- Šta misliš da odemo mojim privatnim avionom na večeru u Milano?
- Milano?! Evo ti moj insta, pogledaj u kojim ti se čipkastim gaćicama najviše sviđam, večeras jebeš nakon što ti isisam crne misli!
- U dupe?
- Podrazumeva se.
Čovek sa gigantskim spolovilom, Paladin je za njega malo dete. Naziv je nastao zbog afričke životinje čiji Boban u erekciji ovako odokativno čini 30% celokupne mase.
- Kakav je bio Miki sinoć? hehehe
- Sad mi je jasno zašto ga zovu tapir, kucala sam na guglu, pola životinja, pola kurac. Jedva sam preživela. Taman kad pomislim da će da ispadne iz mene i da prestane da mi češe bubrege, on zađe još dublje, čini mi se da mu kobas ima dži pi es i mogućnost da se izvija ko zmija.
Na prvi pogled, sve deluje idilično, još jedan plavo-beli frižider sa utisnutim logom poznate industrije zamrznutih proizvoda u lokalnoj radnji na periferiji grada.
Takvi frižideri imaju svoju životnu priču. Ali, za razliku od onih centralnih gradskih sladoledžijskih frizova, on nikada nije imao samo jednu ulogu niti je bio onako upicanjen zajedno sa suncobranom i kantom za omote, u istim plavo-belim bojama industrije. Društvo mu uvek pravi kartonska kutija smokija koja imitira mesto za odlaganje đubreta. On nikad nije zaključan, jer nema ko da ukrade od lokalnih pijanaca što bleje ispred i verno stražare. Cigani se ne računaju, manjak odlazi na otpis. On je i astal na koji se redovno kače pakle cigara, obrisi sa dna pivskih flaša, prašnjavi laktovi umornih fizikalaca kada se vraćaju sa štele dok otvaraju apatinca 0,6. I naravno, u tom frižideru nisu samo sladoledi. Tu se hlade piva, kisele, koka-kole, smrznuto povrće i mešavine, čokolade, napolitanke, a od sladoledžijskih specijaliteta, tu su samo oni najjeftiniji i oni najskuplji. Jer oni jedino i idu. Nema srednje klase u žestokim predgrađima.
Old skul svetinja matoraca 60-tih i 70-tih. Sve im diraj, ali Radio Luxemburg, Mileta Lojpura i naravno Džaju, ne nikako. Ne spominji.
- Eeeeeeeeeeeeee, kad sam ja slušao Stounse na Radio Luxemburgu…
- Au kevo, šta mu je, opet se nacirko?
- Pusti ga, sad smo došli sa slave. Izigravao je Tozovca celo veče, pa mu treba ventil...
Nakon što voditelj to izgovori, radi očuvanja mentalnog zdravlja bi trebalo urediti da se TV automatski ugasi na sat - dva.
- Ženo, gasi TV sad sledi obraćanje.
- Čije? Šta?
- More gasi ga ili ja skačem kroz prozor!!
- Neka, promeniću kanal.
- Skočiću.
Marija Petrović.
-Sa 11 godina u leksikonu koji kruži kabinetom fizike u lokalnoj OŠ označava Srleta kao slatkog,hihi. ( Srle puši,ima četiri keca na polugodištu i priča drugarima da će ćale da ga vodi na kurve ako da gol za petliće Grafičara za vikend protiv Balkana i to na Mirijevu)
-Sa 14 godina se kara sa Srletom na eksurziji u osmom razredu (ona prva eksurzija što nije izlet nego ima i jedno noćenje).Pre toga je pomešala simeks pelinkovac i siti vodku,napila se i povraćala po hodniku.Videla ju je profesorka mate i onda se uplašila jer joj ćale i muž od profesorke rade zajedno.
-Sa 16 godina vara svog trenutnog dečka Baneta Gedoru sa nekim likom na splavu.Bane Gedora saznaje sa svojim drugarima iz kraja/sa severa/sa juga
prebija dotičnog nesrećnika štanglom ispred Srednje Mašinske a Marija dobija svoj prvi šamar punim dlanom.
-Sa 18 godina definitivno raskida sa Banetom Gedorom jer ovaj ide u zatvor no pre toga uspeva da svojoj kolekciji lakših telesnih povreda doda i ožiljak od ugašene pljuge na sisi.
-Sa 19 godina drugi put abortira.Miću Felnu je mrzelo da ode do trafike po kondom i mislio je da je onaj što je dobio na bir festu prošle godine ,kad je išao da bije neke pičke što su mu cimale drugara, ispravan.
-Sa 20 godina se udaje.Peva Esad Plavi.Bilans slavlja od 2 dana,14 tuča,78 šavova,7 polomljenih šoferšajbni.
-Sa 22 prvi put beži kod roditelja sa klincem.Joca Pijuk zove pijan,preti da će se ubiti lekovima,govori da nikad neće više,da će pre ruku sebi da odseče nego da joj priušti još jedan bekend slajs u vrat jer nije bilo piva u frižideru.
-Sa 24 prvi put zadržana u bolnici.
-Sa 25 drži za ručicu klinca koji već treba u osnovnu i još jedno bebče u onom kengur sranju što se kači o vrat,rukuje se sa Veranom Matićem dok joj facu prekrivaju one kockice što stave kad priča neki pajdoman iz Drajzerove i apeluje na državu da izdvoji još para iz sredstava poreskih obveznika da bi se pomoglo slučajevima kao što je ona, koji su dale životu i zajednici sve a oni njima ništa.
Sinonim za majku svih najeba. Danonoćno crkavanje od posla za nešto minimalno.
Izraz se pojavio u zadnje vreme posle navike vrlih nam vlasti da se asfaltira samo, jedino i isključivo pred izbore. Ranije se zeznu, pa opale koji asfaltić i u toku godine, ali sad se dešava da namerno obustave sve radove do pred izbore. Tako da se dešava da 11 meseci putari bukvalno ništa ne rade, a onda u par dana pred glasanje ih pošalju da bukvalno lete i asfaltiraju sve živo što dotad obilaze. A većina radnika koji asfaltira je na minimalcu svejedno... Onda, naravno, i ne mogu da stignu sve da urade...
Ekstremniji primer je Aleksinac gde je jedna ulica u centru grada stajala neasfaltirana par dana kraće od pune godine jer su čekali izbore...
E sad... Ako u međuvremenu bukvalno vozila propadaju u zemlju, šta da se radi...
Svakodnevna bračna podjebavanja.
- Šta si udrkana tako?
- Ma ništa, posvađala sam se s mužem.
- Jel nešto ozbiljno?
- Ma jok! Redovan seks, rekao mi da sam debela! Onda sam ja njemu oplela po porodici...
Stari naziv Srba sa južne strane Save i Dunava za Srbe mahom iz današnje Vojvodine. Naime, još od Arsenija III Crnojevića kada se veliki broj Srbalja preselio iz naše divne zemlje koju je harao i zlostavljao Turčin u zemlju gde su zlostavljali Švaba i Madžar, Srbi iz Pašaluka su one iz Monarhije počeli zvati prečanima. Jer su preko, logično.
Ali, Srbi ne bi bili Srbi kada ne bi bili zavađeni. Prečanin je automatski bio kvazi-Srbin jer nije iz stare srpske svete zemlje za koju su krv dali sveti knez Lazar, Stefan Nemanja itd. Jeste poreklom, ali nije živeo tu. On je bio samo austrijski sužanj, naprafemisani fićfirić koji oteže kad priča i izgovara razne germanizme i hungarizme, umesto kao svaki pravi Srbin turcizme koji uopšte nije bio rob, nego samo nepovlašćen sloj koji je, istina, trpeo najjači zulum na svetu.
A prečanima je mnogo pucao kurac. I sami sebe su tako nazivali ponekad. Oni su jebali Ukrajinke koje nisu morali da uvoze jer su već bile tu, jeli slovački kulen i mirna Bačka! ...i Srem i Banat.
Srbi u Vojvodini su sve do Drugog svetskog rata bili veliki Srbi, a onda tek kasnije nastaje ideja o separatizmu. Postoje legende da su počeli da ih kuju oni najokoreliji prečani koji nikada nisu voleli Srbijance a veruje se da je na čelu masonskog prečanskog lobija bio veliki majstor, slobodni prečanin Čanak.
1805. godine u Smederevu:
Prota Mateja: Đoko, došao neki Ivan Jugović da te vidi.
Karađorđe: Šta 'oće, koekude?
Prota Mateja: Došl'o veli da ti pomogne.
Karađorđe: Nabijem ga na kurac, gde je sad dolazio kad trebam da poziram Višnjiću za pesmu... 'Ajde uvedi ga.
Ivan Jugović: Dobar dan želim, gosn Petroviću, moje ime je Ivan Jugović, dolazim iz Sombora, ja sam škaf i želio sam...
Karađorđe: Šta more?
Ivan Jugović: Škaf.
Karađorđe: Pričaj serbski, Jugoviću mamin tiću.
Ivan Jugović: Pa sad ne znam kako vi ovdi to zovete, mi kod nas to kažemo škaf... Ja sam prava učio.
Karađorđe: Dobro, koekude, nije sad to toliko ni bitno... Reci ti meni, golube, što s' ti doš'o?
Ivan Jugović: Pa znate ta ja sam hteo da vam pomognem oko vođenja ove naše nove mlade države. Vi sad kao Srpski pašaluk tražite autonomiju, to se sad priča po Jevropi, pa sam ja hteo da vas uvedem u neke tekovine modernih država i kako uopšte treba da izgleda državni aparat koji...
Karađorđe: Je li, Mato, šta priča ovaj?
Prota Mateja: Nemam pojma... Prečanska posla.
Karađorđe: Je li, prečanine, hoćeš ti meni da kažeš šta hoćeš ili ja da podmazujem kolac?
Ivan Jugović: Pa ja, ovaj... Ja sam doš'o da Vama služim, kneže nad knezovima!
Karađorđe: Hehe tako te volim. E jes' vas vospit'o Švaba svaka mu čast! Evo ovako ćemo: ti ćeš, koekude, da budeš ovde sekretar od ovog našeg Praviteljstvujuščeg sovjeta, vi što ste učili škole se razumete u ta pisanija. Imaš socijalno, topli obrok, staž, sve, znaš kako je, državna firma...
I da, ne treba da ti napominjem da mnogo volim madžarske kobasice i bermut, koekude, to se podrazumeva ako hoćeš pos'o...
Uviđavan, ljubazan. Govori mirno, sa pokroviteljskim osmehom i pogledom koji uliva bezgranično poverenje.
Sve razume, sve shvata, sa svim se slaže. Njegova saosećajnost nema granica.
I gazi preko živih ljudi.
Kafedžija konobarici:
- A jel sine, a de si ti juče na poso?
Ona, zaprepašćeno:
- Ali, čika Ljubo, pa prekjuče sam majku sahranila! Pa i vi ste bili...
- Znam, sine, znam. I bijo sam. I nek joj je laka zemlja. Ama, sine, to mene ne vrši poso. Nema plate za juče. I nemoj više tako, kad te moli tvoj čika Ljuba...
Tražiti stvar na svom mestu.
- Majstore, gde nam je ključ 10?
- Milojice, gde je Inzagi?
- U ofsajdu.
- Dabome, dakle?
- Dakle u setu sa ostalim ključevima?
- Logično.
