Dugačak slogan, ali slogan. Imao smisla u vreme dok su se ljudi makar malo osećali kao deo države, a država na tu njihovu lojalnost koliko-toliko uzvraćala.
Odavno nije tako. Odavno čovek državu doživljava kao nešto što je na suprotnoj strani, kao spregu političara, tajkuna i ostalih povlašćenih kategorija, mašinu za mlevenje koja gleda da te samelje i iscedi i ono što nemaš da bi ona imala resurse za svoje parazitsko funkcionisanje. U takvim okolnostima, u neravnopravnoj borbi u kojoj je od samog rođenja osuđen na poraz, normalno je što zlehudi čovek gleda bar da ublaži posledice tog poraza.
Tako je, vremenom, slogan iz naslova (ne krivicom građanina-pojedinca) izgubio svaki smisao, jer ako ti, u rodoljubivom zanosu, uzvikneš "Državo, evo me, reci šta treba!", a država te gleda belo i nema pojma šta si hteo da joj kažeš, onda to i nije neka država. A pogotovo ne zaslužuje da ti uopšte razmišljaš da li bi za nju, tu i takvu, mogao nešto da učiniš.
Da vidimo, šta je moja država učinila za mene?
- Kad sam se rodio, upisala me je u Matičnu knjigu rođenih;
- Kad je došlo vreme, pozvala me je da pođem u školu;
- Kad je došlo vreme, pozvala me je da odem u vojsku;
- Posle vojske, dala mi je rezervni raspored i zborno mesto;
- Kad sam se oženio, i to je uredno evidentirala;
- Zvala me je na vojne vežbe, a kad je "rezervni raspored" postao "ratni raspored", zvala me je i onda;
- Otkako sam, po prirodi stvari, demobilisan, moja država me se seti početkom godine, kad mi pošalje rešenja za poreze i druge dažbine razne. Ja se, sa svoje strane, trudim da svoju državu ne opterećujem ni toliko.A i zašto bih? Kad čovek pogleda u kakvom su stanju socijalne funkcije države (zdravstvo, školstvo, sudstvo, bezbednost - ne sumnjam ja u svoju državu, taman posla! Da me neko ubije, ona bi odmah skočila da brani moj integritet, a za sve što je manje od toga, bilo bi stvarno neuviđavno da tražim da se država angažuje oko mene), dakle, kad sagleda sve to, čovek neminovno dođe na pomisao da nisu bili ludi oni koji su se rasejali po belom svetu. Za razliku od naivnog pojedinca iz naše priče, oni su na vreme shvatili da je slogan iz naslova odavno evoluirao u:
"Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već - koja."
Tako su jurili Slobodana. Tako jure predsednike mesnih zajednica. Tako konstatnujemo bolan i neminovan poraz neprijtelja ili smrt vepra kad ga koljemo. Izgovara se proročanskim glasom sa, namerno, nevešto prikrivenom srećom.
-Doktore, da počnemo reanimaciju?!
-Nema potrebe. Gotov je!
Lep? Nije da je gabor, al' nemoj da se zajebavamo. Drži do sebe koliko - toliko, ali ipak ne nosi karirano.
Da je bogat, nije. Koja god kola da vozi, mo'š se kladiti da u njima nije prvi prdnuo.
Sposoban, pametan ? Heh, može srolati ksnu za 25 sekundi, ali to je ipak stvar treninga a ne sposobnosti.
Izraz aludira na staru foru: brava koju otvara svaki ključ je loša brava; ali ključ koji otvara svaku bravu je prilično dobar ključ - da ne kažem kalauz. Dakle, kalauz se odnosi na tipa koji na prvi pogled nema šta ponuditi suprotnom polu, ali na potpuno neobjašnjiv način ima više recki nad krevetom nego što bi iko na prvi pogled mogao pretpostaviti.
Upravo ta činjenica da niko ne zna - niti može da nasluti - kakav to repertoar forica, mađija i šarmantnih izjava poseduje prosečan kalauz, oko dotičnog stvara auru misterioznosti. I prećutnog poštovanja od ostalih muškaraca iz sredine. Hajd' dobro, i ljubomore od strane onih muškaraca koji su nevini u 38. godini, ali nije to poenta. Dabome, kalauz o svojim poduhvatima ne priča kompanjonima. On zna da oni znaju,i oni znaju da on zna da oni znaju, ili makar da slute koga/kad/gde, ali neki red mora postojati jebemumater. Kad se noćna lutanja spomenu uz vops, mudro ćuti i osmehuje se krajem usana - i te situacije su dovoljne da mu dodatno dignu ugled u čoporu. Ipak, ne kurči se jer je džentlmen, već zato što opravdano strahuje da bi mu neki brižni supružnik mogao prebrojati rebra nečim kabastim ako se priča proširi.
Međutim, fora sa kalauzima nije u samo njima znanoj priči koju serviraju ribama. Ni u tome što čine zanemarljiv procenat muškog kolektiva u svakom bloku/ofisu/gradilištu/klubu/radnoj akciji pri izgradnji pruge Brčko - Banovići. Štos se krije u tome što svaki kalauz svojim postojanjem kontrira kolektivnom dojmu mlađanih, i ne tako mlađanih ali malo više razočaranih pavijana iz niže - srednje klase, a koji u najkraćim crtama glasi otprilike ovako: jebaćeš samo ako voziš Merca. Tačnije, ako imaš para za, između ostalog, Merca. Dobro, da se ne lažemo, frekvencija snošaja će možda biti veća ako voziš Merca, ali to kola od des-dvaes soma jura i dalje ne čini preduslovom za bilo šta, ne budi ograničen.
Nego skapiraj da, jebiga, ima svega. Razdrndanih rava, ups brava, koje otvara svaki ključ, i brava koje otvara samo jedan ključ, bio on zarđao ili sjajan i nov. Škart ključeva koji pucaju u ruci čim ih ubaciš u katanac, pa i ključeva pravljeni za brave kazamata blaženopočivše K. und K. monarhije kojima današnje brave nisu po meri. I kalauza, dabome. I svi su oni izmešani na rafovima, kako i treba da bude.
Način prepoznavanja društvene klase u Srbiji.
-Da li treba kesa?
-Ne, poneo sam svoju od kuće.
-Aaaaa sirotinja, sirotinja, sirotinja...-------------------------------------------------------------------
-Da li treba kesa?
-Može. Stavi dve, za svaki slučaj.
-Pu, buržujčino. Sigurno si se lepo nakrao majke ti ga spopatrljim.
Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.
Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.
Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.
Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.
Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.
- Pomaže Bog majko!
- Bog ti pomog'o sine! 'e si ti od ovi' što kupuju vunu?
- Nisam, majko, ja sam od Leskića, zovem se Mark.
- Nemam sine vune ja. Nemam ovaca već treću godinu.
- Marko Leskić je moj deda.
- Nije sine, nije. Marko Leskić je pod onom tamo ružom, vidiš, ona bela. Suzama sam zalivala taj žbun više od pedeset godina
- Vratio sam se iz Amerike i podići ću ponovo domaćinstvo Leskića. Pogledajte sliku.
- Ali bunar se urušio.
- Iskopaću novi.
- Sine, u dva sela nema tri zuba. Nije ti ovo mesto za život više. Ovo je mesto da se umre, sam...
- Sve se menja, majko. Doći će drugo vreme.
Ima ih na svakom koraku. Izbljuvci prirode koji kombinovani sa veštačkim delovima daju bezličnu teles lišenu svakog vida individualnosti. Primaju sve oblike žetona, pod uslovom da je njihova vrednost ekvivalentna većoj količini u novcu i polni ud dočekuju instant, bez promenjene facijalne ekspresije i tako u nedogled.
Nakaradni produkt još nakaradnije stvarnosti.
Lakat mi je skliznuo sa stola, i tada sam je nehatno pogledao. Plavuša, utegnuta u parče tkanine sa animalnim printom, ogromnim sisama i brazilskim dupetom koje kao da je izašlo iz ordinacije renesansnog vajara. Lice gotovo buldoško ali sa primesom preteranog seksipila i ogromne količine gluposti. Bio sam dovoljno pijan i raspoložen za sprdnju, pa sam joj prišao.
-Ćao.
-Ćao.
-Aleksandar.
-Linea.
-Lepo ime. Znaš, prevedeno na italijanski ima još lepši prizvuk, hehe.
-Ne kapiram.
-Ma, ništa, nego dovoljno me boli kurac da te pitam, što koji kurac izgledaš tako, kao što izgledaš?
-Hm, nijedan od vas mužijaka mi nije prišao tako, pa, evo biću iskrena sa tobom, ja sam mašina za jebanje.
-Jebeš me?
-Da, pravim se od ljudskih delova, silikonskih sisa, usana, dupeta, kineskih trepavica, veštačkog surogata plave kose, podmlađene pičke i izrazitih seksualnih afiniteta.
-Ne seri?
-Serem, imam i tu opciju, ali mi je primarna da se jebem, lepo ubaciš žeton i trsiš.
-A, gde se kupuju ti žetoni?
-Pa, pazi, možeš sada ovde, dupli Čivas i Red Bul, da poručim?
-Naručim ti to i jebem, je l'?
-Da, srce, ali ti nemaš keša za to.
-Pa nemam jebiga, a i da imam ne bih platio, znaš principi i te fore.
-Šteta, nekako si sladak ali ja sam programirana tako, izvini.
-Ma, ništa i hvala na informaciji, ćao.
-Ćao, i ne brini se, ako ikada promeniš mišljenje, naći ćeš nas svuda.
Deo čovekove anatomije koji postaje primetan kada se vodoinstalater/zidar/automehaničar sagne ili čučne, pa mu se pantalone otpozadi svuku 10 cm niže od njihovog normalnog položaja.
Pripremiti povodac za ciljanu glavu. Pripremanje terena za nekoga ko će vas nositi na leđima.
- E mladoženja! Jel' ima išta od miraza?
- Ćuti, ne smem ni da pitam. Tašta mi plete kragnu, mislim da sam najeb'o.
Sve što prosječan Srbin ne zna kako da definiše.
veliki glodar sa bodljama - Bodljikavo Prase
hrčak koji živi na kopnu - Morsko Prase
jebena TRAVA - Popino Prase
Kao što svadben venac krasi kapiju, ovaj venac krasi glavu na kojoj su se spojili zalisci i šiber. Prostire se od zulufa preko donje strane glave pa sve do drugog zulufa, ne prelazeći na teme. Nosioca ovog venca Semjuel Beket je u svojoj drami Kraj igre slikovito opisao - ćelav k'o dlan.
- Au, ala ti se proredila kosa, još malo pa će ti samo venac ostati.
- Aj ne seri majmune, ovo ti je klasično korela koza ovcu. Za tebe sam bre Jan Gilan.
- Ma jok, Gale Kerber si.
Ugostiteljski objekat niskog kvaliteta klijentele. Naravno, sve je u oku posmatrača, tako da džiberana može biti kafančuga na autobuskoj stanici, ali i fensi noćni klub gde najgori vops košta soma dinara.
- Tebra, diplomirao sam, večeras cela ekipa u "Korčagin"!
- Pfff, ne idem ja u te džiberane. Ako hoćeš da navratiš do Fristajlera posle toga možeš da me častiš je'an Tom Kolins sa dodatkom krvi slepog miša.
Pre svega, majku im jebem!
Skupina doteranih, nalickanih, praznoglavih, prokretenski nastrojenih pokušaja živih bića koja dolaze u kafanu da bi se slikala za fejzbuke i pri tom uništava kafanu kao instituciju i sve ono za šta su se istinske kafandžije godinama zalagale.
To je ona ista bagra kojoj je bitnije sa kim dolazi i ko će ih tamo videti od toga da li pevaljka stvarno zna da peva. Ona ista bagra, koja naručuje samo pesme Miroslava Ilića i Tome Zdravkovića, jerbo su svi ostali pravili muziku koju slušaju samo seljani. Ona ista bagra koja pod pojam narodne muzike svrstava i grand produkciju. Ona ista bagra koja te gleda sa visine ako sediš u kafani a prethodno nisi proveo 6 sati ispred ogledala spremajući se za istu. Ona ista bagra koja nema svoje misli, nego razmišlja onako kako joj drugi kažu. Ona ista bagra koja ne ide u kafanu zato što voli,već zato što su čuli da je to sad u modi. Neko im rek'o.
I sad, kad su im servirali jednu od najvećih govnurdi u istoriji čovečanstva,zamotanu u žuti ukrasni papir, uz priču kako je to u cilju očuvanja srpske tradiciji, svi se utrkuju da pokažu kako su baš oni pravi kafanski boemi kakvih više nema.
Seme im se zatrlo!
Bar možeš odmah da ih prepoznaš.
Imovinsko stanje individue koja nema svoje parče zemlje. Proklinje svoje pretke kako mu nisu ostavili makar neki plac pešes ara dosta, jer bi onda mogao da gaji kupus, paradajz i dečicu koja bi jurila leptire a ovako moraju da bleje u stanu na Čukarici i da im otima tablet jer treba ažurirati stranicu na fejsu "Vratimo se selu i prirodi".
- Ajmo, vozačka, saobraćajna ili Milutin.
- Uh gde me nađe, nemam keš kod sebe jel može kartica?
- Zar ti ja ličim na nekog ko nosi ono sranje za karice?
- Vidi ja sam geometar, šta kažeš da ti premerim parcelu za dž ili šta ti treba, može?
- Vidi sine ja nemam zemlju ni u saksiji. Imao sam jednu doduše ali sam gađao sina jer je pevao Baka Prasine pesme a posle sam ga tukao pendrekom a posle je mene žena tukla istim jer je u njoj bila orhideja koju je dobila za 8 mart. Nego, jel i ti slušaš tog debila sumnjiv si mi?
- A, ne.
- VOZI!
Svojevrsni 'pro et contra' modernog doba, još od kada je Australopitekus odlučio da ribu koja mu se sviđa ne tresne po glavi i odnese u pećinu, nego da uđe u začarani krug izlazaka, muvanja i baronisanja. Ukoliko pošalješ, ispada da si se primio na dotičnu a one to nikako ne vole, jer bed boj from d hud stav bolje prolazi. Pa čim sam je zvao na piće, zar ne znači da sam se primio i pre? Ne, sinak, ne ide to tako. A ako ne pošalješ, znači da si bezosećajni skot, koji će je pojebati i ostaviti da čeka, tako da i to ne vole. Tamni vilajet, sinak... Bez pećine i dijamanata. Samo izveštaj o dostavljenoj poruci.
Scenario 1
New text message from Dalibor
---Ej super mi je bilo veceras sa tobom, samo sam želeo to da ti kazem :)---
- Kakav paćenik!!!Scenario 2
-Smrad mi nije pustio poruku, odo' da se kresnem s bivšim.
Epsko pišanje. Svako mokrenje koje po trajanju i količini prevazilazi ono uobičajeno.
1: Vukašinoviću, što si se toliko zadržao u toaletu?? Da se nisi malo prošetao po školi ili ne daj bože otišao do kladionice?! Odgovaraj!
2: Izvinjavam se profesorka, istakao sam gorivo.
1: Molim?!? Šta bulazniš ti?
2: Posle pišanja me sreo Pera domar i zamolio da mu pomognem u kotlarnici da prespe mazut u rezervoar od kotla.
Bez veznika i bez trunke normalnosti.
Bez potrebe za psihijatrom da konstatuje, vidi se i okom i čuje sluhom laika.
- Recept za kokošku je sledeći - uzmeš jednu veliku tepsiju, najveću koju imaš i dooobro je podmažeš uljem. Kokoški na noge staviš one plastike iz kinder jajeta što se u njima nalaze igračke i ubaciš je unutra. Prethodno joj vežeš krila. Onda je krešeš do mile volje. Ne može da pobjegne, a kako pokušava da bježi, kliza se po tepsiji i sama se nabija.
-Brate, ovaj lud. Palimo odavde dok nije k'o ptičiji grip prešao sa životinja na ljude.
Jedan od najmoćnijih afrodizijaka. Čim ih vidite u momentu vam se javi želja za seksom.
Put Valjevo-Loznica, nešto ispred ponoći na prevoju kod Đačke česme. U susret ide ludak koji nikako da obori svetla.
- Pa, obori ih, bre, jebem li ti majku žalosnu!!!
Ortak u društvu koji na umu uvek ima ideje čija se normalnost kosi sa pokušajem Šekila O'Nila da pogodi pet puta za redom iz slobodnih bacanja.
Bez obzira na trenutak, zajebanost ili opuštenost situacije, njegov predlog
će biti sušta suprotnost prirodnom toku svesti.
Simpatičnim, psiho pogledom će molećljivo iznositi svoje zamisli, sa facijalnom ekspresijom poluraspale štajgerice koja je sišla sa uma.
-Brate, 'oćemo u krpe, smorio sam se a i moram sutra ranije da ustanem?
-Ma, jok, bre, kakve krpe, kakvi bakrači, aj' da kupimo dve bombe, cepimo na eks, odemo na bazen i kupamo se goli, mogli bi i Branku da pozovemo, a?
-Koji si Stiv Bušemi, jebote.
.............................................
-Uh, to je to, 'de nađe ovu vutru, lebac ti poljubim.
-Ma nemam pojma. Uz kurac sam se i naduvao. Nervira me ovaj majmun od komšije što nam zove interventnu svako veče. Sad ću da mu siđem dole, odvalim fiksni iz zida i da ga tako torturišem, znači pazi kak...
-Brate, aman, koji si Stiv Bušemi!
.............................................
-Gospodine Aleksandre, moramo krenuti nazad za Makedoniju.
-Ali, zašto ne mogu da ostanem i besomučno trsim sve muško i žensko što ima u Persiji?
-Koji ste vi Stiv Bušemi.
