U nepoželjno velikim količinima.
Poprilično iritantan izraz, sve prisutniji u poslednje vreme, kojim se zamenjuju prilozi "preterano", "previše", "premnogo". Kol'ko hoćeš u drastično pojačanoj verziji.
- A ima li kiše kod vas, rođo?
- A palo nešto malo, rođače, ali nedovoljno. A kod vas?
- Ma ima kol'ko nećeš. Istruli mi sve u bašti.-------
- I, sestro, je li bilo mušterija za vikend?
- Ma bilo kol'ko nećeš. Navalili ko mutavi...
- Ih, kao žališ se... Bar si se nafatirala.
- Ma džaba to kad sad moram da je stavim na poštedu bar tri dana. I opet sam na nuli...
Stavljanje sagovornika u poziciju da ne može da vrda i smišlja opravdanja, zahtevajući momentalno odgovor za novonastalu situaciju.
Majka: "Mali, prestani sa tim svojim besmislenim izgovorima i u roku od odmah da si mi objasnio šta si napravio!"
Nosi svijetlo braon kaput i šešir. Ima koštunjave ruke koje prekrivaju vene deblje od same ruke. Ako nije u potrazi za poslom, crnči 14 sati u nehumanim uslovima za rad. Prav stav oslikava mrvice ponosa koji je tu reda radi. Lice je podbulo i povučeno nadolje neprospavanim noćima u kojima nanovo proživljava svoj životni bluz. Svaka bora na njegovom licu je sporna granica velikih sila '20-ih i '30-ih godina, a svaki zadebljali kapilar prosuta krv jednog od njegovih davno zaboravljenih prijatelja.
-Đe ga je Stefan?
-Ma uredio mu otac neki posao mali kao da se nauči da se pare ne beru sa grana, radi 4 sata dnevno i već se pretvara u lika međuratnog romana.
Usklik čoveka koji označava početak odlazka u neku akciju, singl ili čoporativno..
:CS u jeku:
- E ajde raš mid ove čitere?
- Ajde ajde..
- KIDIŠIIIIIIIIIII!! muzika iz otpisanih:U klabingu:
A: Jao bre eno je ona Jelena iz moje škole što se dopisujemo..
B: Pa kreni jebote, vidi kako ti daje signale!
A: U pravu si dosta sam bio pička uživo! KIDIŠIIIII!!1
B: GO GO GO!!!
Čin koji vrednost emisija "Čudne životne priče" i "Čudne priče života" u udarnom vikend terminu diže na pijedestal novinarstva i nebrojene ručkove zaliva majčinskim suzama čineći da žalimo što Džulija Roberts nije glumila u Titaniku.
Hipocentar emotivnog zemljotresa koji nas u isto vreme uči dvema velikim istinama:
"Loše...hrbrgr...Srbija...hrbrgr...nema se para...hrbrgr...ciganče malo umače buđav Wellness keks u prokis'o džem" i "Ipak ima dobrih ljudi na ovom svetu".
Uvodni kadar spušta se sa obližnje planine Golije, dok u pozadini tihuje neki Bregović, na trijes dva cigančeta kojima su prethodno rekli da šutiraju svoju loptu od čarapa i da ne gledaju u kameru, Kadar se zadrži taman dovoljno da triguje majčinski instinkt, a onda tragičnu sagu počinje da odmotava dežurni kvadraturač kruga.
Zatim nam pomenuta porodica otvara svoj skromni dom od tri sobe i trijes četiri stanara (od toga trijes dva houm-mejd), a onda roditelji započinju svoju visokocenjenu propoved o porodičnoj etici i nebrizi države za njih sirote vredne pčelice i patriote, dok su deci zapretili krvničkim batinama ako se samo čuju kad ih niko ne zove, pa ovi samo sede oko njih i pokunjenih glava glođu mokar lebac.
Nakon krupnih kadrova plakanja i rupa na krovu kroz koje u glave dece udaraju UV zraci i grad k'o pesnica, u maniru supermena kroz maglu gaca frontmen neke od aktuelnih stranaka i dok on, više biće, grli ciganče i podiže glavicu kupusa s Himenovskom "I have the power" mimikom, u pozadini vorkraftovski krpe njihovu planinsku straćaru.
Opet tužni kadar dece. Roditelji plaču. Majke ispred malih ekrana čupaju kosu. Zajebi ratove i zemljotrese, evo ga ciganče sa okrajkom! Četvorica unose i povezuju kompjuter na instalaciju bez uzemljenja. Svi se grle, slomljeni teškim porodičnim trenutkom. "Naša stranka...brgrbr...zemlja Srbija...brgrbrmrgrbr...nove tehnologije ovim mališanima!".
Deca se smeju u Najkovim patikama. Svi mašu. Lagano kreće Bregović i kadar se diže na Goliju. Prejebana kvadraturaška konkluzija. Gase se kamere i žgadija se razilazi. Političar pali cigaru i psuje sitnu zvezdu što se toliko zadržao, a stanovnicima Gorskog Gvozdengrada se vraća ona iskonska oprezna zloba na kakvu te samo nemaština nauči.
Pada zavesa.
Odveć zaboravljeni izraz.
Taslačiti u gostima. Pokupiti sva tri boda i izgubiti se u nepoznatom pravcu sa povelikim brusem uzetim za trofej. Iskvariti žensko čeljade u toplom porodičnom gnezdu. Taštoliku staramajku na pranje čaršava nagnati.
-Što s' se pogrbio batice, jesi li ti to opet jugiću amortizere zlopatio?
-Konačio, brate moj, konačio.
-U, alal ti vera, častiš vopi.
-Žemo.
Odevni predmet kojim su oldskul mafijaši pretili onima koji im stanu na žulj. Tadašnja mafija je prilikom likvidacija ostavljala nepodobne pojedince da uz nadzor stoje nogama u većoj kofi koja je bila napunjena cementom, peskom i vodom. Kada se smesa stegne vađeni su sa tih par desetina kila tereta i ubacivani u vodu bez mogućnosti da isplivaju, ili da budu pronađeni.
Danas se pretnjom obuvanjem betonskih cipela služe uzorni građani poput poštenih preduzetnika, pripadnika specijalnih jedinica, lokalnih političara...
- Kakva bre transparentnost prilikom tendera za krpljenje trotoara, jesi li ti normalan? Oćeš da obuješ ti betonske cipele malo, a? Taman će, prema netransparentnoj proceni, da nam prelije toliko materijala kad završimo.
Poslednja kockica čokolade, koja se baci pod jezik, da se topi lagano i potraje što duže.
Dok ne nestane potpuno, nema priče, samo mmm, a-a, mhm.
Glagol koji se upotrebljava u Zapadnoj Srbiji i služi kao zamena za glagole piti, alkoholisati se, duvati, voziti (brzo), jebati, udariti (pesnicom)... Uopšteno, glagol se koristi pri izražavanju bilo koje radnje koja vršiocu pričinjava zadovoljstvo.
"Kako smo sinoć rsali u gradu, jedva smo kući došli!"
"...i onda sam dodao gas i rsn'o ga u krivini!"
"Idem večeras kod neke plavuše da se rsamo!"
"Kad sam ga rsn'o, ispadoše mu dva prednja zuba!"
Fatalit pri muvanju ribe koja je na žurku došla "ekstravagantno" obučena. Uglavnom kombinacija koja uključuje kaubojski šešir. Najlakši način da utvdriš na čemu si. Ako te ne otera u pičku materinu, što je sigurno verovatno, na konju si! Možda i bukvalno. To je nepogrešiv signal da s tobom hoće sve, pa čak i geng beng koji uključuje tebe, tvog strica i par nasumice izabranih šofera kod Braca iz Stepojevca.
-Zdravo, sećeru, jesi li za malo magije? Kako se zoveš?
-Hihi, ćao macane, hihi. Ja sam Maja. Mislim, Marija mi je pravo ime, ali me zovu Maja.
-Drago mi je, ja sam Đokica. Mislim, Đoko mi je pravo ime, ali me zovu Đokica.
-Ti si Đoko, Perov burazer?
-Vidim, čula si za nas. :šmek šmek:
-Nemoj da si skroman, ko još nije čuo za dva najbolja vulkanizera u gradu.
-Onda se praktično već poznajemo. Šta misliš, da izađemo malo napolje, gužva ovde?
-Pa neee znam, malo je hladno.
-Ne brini ništa, idemo kod mog ortaka u kafić, tu je blizu. Nego, reci mi, gde si parkirala konja?
-Iju, muška svinjo! Neverniče! Evo ti ovo! :pljaaaas, pljaaaas, dingele kontakt, udri Mile dok ne popadamo:
Nepravedno krštena kategorija ljudi. Jer, ništa nije slučajno, a naročito prolaznik.
- Evo, pitaćemo jednog slučajnog prolaznika šta misli o novoj liniji Vendoksin kapi sa ekstraktom sperme suvoplaninskog govečeta. Gospodine, da li koristite nove Vendoksin kapi?
- Koristim ih redovno i više nemam problema sa potencijom, učestalim mokrenjem i lišajevima. Svima bih preporučio da nazovu broj koji se može videti na malom ekranu.###
- Jebemu džipies! Ala zaglavismo u ovu pripizdinu... Daj da pitamo onog slučajnog prolaznika gde smo. Gospodineee!
- Ide ka nama! Fala bogu te naletesmo na njega. Izgleda da je krenuo da nacepa drva. Hehe, vid’ što maše sekirom, baš je srećan što nas je sreo.
Über-provokativno pitanje koje postavljaju nemili prodavci kada ugledaju sumnjivo lice koje u svojoj korpi nosi bilo kakav alkohol ili kad traži pljuge na kasi. Nesrećan kupac u tom trenutku uglavnom krene da psuje ceo ženski rodoslov tom trgovcu jer zna da on glumi kako je pošten čovek i kako primenjuje zakon u praksi. Ovakve radnike na kasi možete naći najčešće u trafikama u centru grada i supermarketima.
-Dobar dan gospodžo!
-Dajte mi kolica... Bre šta je ovo! 5 flaša Džeka, tekile, evo i čivas!
-Trebače mi i 3 boksa Sobranija tamno roze slims.
-Gospodine, imate li 18 godina?
-Ah, nemam, napunio sam 15 pre mesec i po...
-Dovedite nekog starijeg ili ovo ne možete...
-Ali gospodžo, rodila mi se čerka, kako da organizujem veselje u kuči?
Muškarac koji tokom sexa često menja poze.
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- E ajd sad malo od pozadi...
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- Sedi sad malo na mene...
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- E ajd sad ga malo stavi u usta, pušenje neko, nešto...
- Pušila ti se sveća iznad glave, što si jebeni Combo breaker, ovako malo mi je trebalo da svršim! Sad se jebi sam!
Samom sebi nasvirati nivo težine prelaska igrice na maksimum maksimuma. Easy je za pičke, Normal isto za pičke, a Hard i Very hard za pičke koje eventualno imaju mogućnost da se izvuku. U nekim varijantama, u igrama najveći nivoi težine mogu biti Superstar, Insane, ili Extreme, ali je u najpoznatijem obliku popularizovano kroz FIFA serijal igara, ali i kroz mnoge druge kao što su Skajrim, ili Halo. Ledženda kaže da će i PES 2018 doći sa ledženderi režimom igranja.
TL-DR, kad hoćeš muški izazov, ti podesi na Legendary.
- Elsi normalan da u toj ljomberskoj maji izađeš sa Sofijom, šutnuće te posle prvog sastanka!
- Batice, pajsad i ove cvaje, a?
- Koje dno!
- Nego šta! Ti znaš da ja uvek volim da igram na ledženderi, pa šta bude.
--------------------------------------------------
- Baš u očajnom sastavu idemo na evropsko u basketu, sranje.
- Nije moglo bolje, jbg.
- Ma ne zajebavaj, pogledaj, u rusteru su nam čak Micić i Birča.
- Ma to Sale Đorđević nije hteo samo hard, pa rešio da igra na ledženderi i uzme prvenstvo.
Jedina zvezda vodilja napaćenog malog čoveka zarobljenog u ovoj obećanoj zemlji, zaglavljenog između sedmog i devetog kruga Danteovog pakla. Tamo gde su oni, oni koji sve samo obećavaju, lažu, obmanjuju, maskiraju i zamagljuju um prosečnom pripadniku nekog tamo izmišljenog, nepostojećeg, samo njima znanog staleža.
Prema svakoj logici, taj mali čovek bi već odavno trebao biti mrtav, ležeći zgrčen u nekoj na brzinu iskopanoj raki, ali on se ne da, bori se, veruje, SANJA. Jer sutra je novi dan, ne može biti gori od prethodnog. Bar on tako misli, što je u stvari jedino i važno.
- Tata, učiteljica je danas rekla da do petka moramo platiti ratu za ekskurziju i knjige. Poslala je i ovaj papir.
- Da vidimo. Aha, treba platiti i osiguranje, biblioteku i užinu. Važi, sutra će to sve tata rešiti. 'Ajde sad na spavanje, ljubi ćale!
- Kako ćeš skupiti za to sve? Pa jedva smo platili struju i vodu za ovaj mesec, ne znam kako ćemo kad počne zima. Najavljuju i kašnjenje plata u firmi.
- Nemoj se brinuti malena, sutra je novi dan.
Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.
Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...
Dakle, uleteo si k'o lego kocka u prazan slot, umetren si tako da sve dihtuje. Upao u mašinu. Džaba ti svo ono mladalačko kurobecanje da te žrvanj svakodnenvog života ne potkači i nemilosrdno samelje. Trzao si se i kobeljao dok si imao snage, ali matica je toliko jaka da samo izabrani pobede njen tok i idu u kontra smeru. Dok i njih ne pojede neka veća riba iz suprotnog pravca, jer, tako to biva...
Ko? Ti da šetaš gradom istu ribu više od 3 meseca? Nema šanse!
Šta? Da radiš mrskim kapitalistima za šaku dinara? Jok ti!
Koga? Tebe da nateraju da se oženiš? Samo puškom!
Čega? Svega ti treba, svega. Hljeba treba, gospodaru!
Kome? Tebi da se desi da upadneš u kolotečinu? Aha, 'oće to...
Čemu? Obrazovanje, bonton, kultura, umetnost? Stvarno, čemu?
S kim? Sa devojkom da čekaš Novu godinu? Kad poludiš!
S čim? Mladost se ne meri ni sa čim.
O kome? O njoj pesme da pišeš? Pa, ne igraš za Palermo, valjda!
O čemu? Pa o tome ti pričam. Pljuvao, pa sad liže...
Hej... You! Out there in the cold, getting lonely, getting old, can you feel me?
Ne jedem hleb od juče, jedem prženice. Od dve poluprazne čaše pravim jednu punu. Nemam za autobus, stopiram, nemam za net, kradem ga od komšije, nemam za meso, postao sam vegetarijanac. Slabiji sam, varam. Ledena kiša me udara po licu, idem unatraške.
- 'De si ti? Nisam te video sto godina.
- Evo već dva meseca sam na terenu. Od šest do šest svaki dan. Nemam ni nedelju slobodnu.
- Kako to izdržavaš? Ne vidi se uopšte po tebi. Izgledaš još i bolje nego ranije.
- Jebiga, ne dam se!
