Krajiško prelo na kome se domaćin sa ostatkom preldžija prepuši vutre.
E alo brate matori, dolazim ove godine i ja na prelol.
Vrsta za koju mnogi smatraju da zapravo i ne postoji, jer ko još može da se zadrži na samo jednoj rakiji? Ima ih, mada ne u velikom broju. Daleko od toga da oni ne umeju da se ošašave od alkohola (neki to čak i često praktikuju), ali jedna uz tursku i jedna uz ili neposredno pred klopu je ritual koji mora da se poštuje.
U pitanju su ljudi koji, po sopstvenom shvatanju, imaju skoro moralnu obavezu da popiju jednu ljutu ujutru uz kafu, kao i jednu neposredno pre ručka da otvore apetit. O zdravstvenim razlozima za takav ritual tek ne treba mnogo pisati jer se to podrazumeva. Ukoliko to ne učine ume čak i da im se javi osećaj kajanja, ponekad i negodovanja zbog tako ozbiljnog propusta kao što je nepoštovanje rituala rakije iz čega i proizilazi naziv ritualni alkoholičari.
- Je li bre Mare, 'el troši tvoj matori alkohol? Mislim glupo je pitanje jer se ti iz flaše ne vadiš, al' ono zanima me.
- Naravno da troši, samo ti je moj matorac ritualni alkoholičar.
- Kakav bre?
- Ritualni.
- Daj ne zajebavaj, lepo te pitam da li čovek pije ili ne?
- Pa pije, al' ne pije ko što ja pijem...
- Niko ne pije ko ti.
- Ne prekidaj me. Lepo sam ti rekao da je čovek ritualni alkoholičar. Obavezan mu je ritual da ujutru popije čašicu rakije uz kafu. Isto tako voli i pre obroka da popije jednu za bolji apetit, a i čuo je da je to zdravo.
- A zato ti piješ, zbog apetita i zdravlja.
- Ćuti i ne kenjaj. Gde sam stao? A da, rakija. Sve u svemu te dve su mu obavezne. Samo nastane problem što se nekad navadi, pa popije mnogo više, a onda ume i da udari, uglavnom šamar ili dva.
- Znači zbog toga se ti često žališ da ti zuji u ušima hahaha
- Goni se u kurac. Nego ubrzaj malo da popijemo više to pivo, pa da idemo na pljeku.
Jer glupo je da u španskim serijama trudnica sama padne niz stepenice.
-Hose Pudelite nam je tragično nastradala. Žao mi je Migel, otac nećeš postati. Kriv je onaj konjušar Srbin, ispala mu slanina iz džepa a da nije primetio i naša jadna Pudelita naišla, od stomaka nije videla i pala je niz stepenice. Tako mi je žao.
Na podlozi straha raditi nešto, neoslobođen do kraja, stegnut, da se sve nešto ne desi, da vas ne uhvate, da ne prespavate.
Na strah bre sve krademo umesto ko ljudi da smo privrednici veliki postali devedesettreće.
Uh džaba je bilo kad te joj tu otac, te baba, te brat, te kuče, te paprat neki ogroman u sobi, sve jebem na strah.
Sve spavam na strah da neću da se probudim da uključim bojler na jeftinu.
Na strah sad pišem, bulgakov je aktivan, aj tamo pred zoru ću da izbacim necenzurisanu verziju.
Kada zapamtite devojku da biste sledeću masturbaciju posvetili njoj.
-U, pogledaj ovu al' je dobra. Ubacujem je u drk memoriju.
Novoomiljena reč u narodu, posebno međ penzionerima i domaćicama, srodna reči "akcija" i pesmi "dotako sam dno života"...
- Imam utisak da više ne kupujem ono što želim nego samo na ovim poniženjima!
Uzvik detekcije baronisanja. Skraćeno od "O, jebote kakvih lovačkih priča se naslušah ovde, Sveti Oci i askurđeli".
- Ne znam sad odakle ni da počnem, a glupo mi malo ispašće da se hvalim. Uglavnom, evo samo primer jedan - kad sam bio kod Saleta Popovića na slavi, upoznao sam jedno sto tih kako ih zovete selebritija, da ne nabrajam sad, ali grandovci komplet, pa onda bilo tu i ministara, pa fudbaleri, glumci, znači svi. Kad je odmaklo malo, ja popio već dvajestak čivasa i vidim nešto me munulo u nogu dole, pogledam, a preko puta mene sedi Rada Manojlović i sve štiklom i smeška se. Izađem posle do vecea, ona za mnom u muški ve-ce, reko da li si normalna, videće nas neko, ona kaže neće, a tu baš pišo Saša Matić, posle sam mu se izvinjavao, ona navalila, reko ne smem danas posna slava, a i već sam u jednoj ozbiljnoj i dve kraće veze, kaže ona...
- Oj lovačkih!
- Evo ti Saletov broj, pa pitaj, čekaj.. Ovo mi nov telefon, stari sam dao...
- Da pogađam - Kemišu?
- Ej, kako si...
- Aj izlazi bre, treba da potrem.
Fraza posle koje stvari nazovemo pravim imenom, bez uvijanja i političke korektnosti, kako bi to i naši stari uradili.
Unuka: Vidi, bako, uradila sam pirsing na nosu.
Baka: Ne znam ti ja, dete, šta ti je taj "pising", al' to se u mom selu zove brnjica...
.......................
A: Sutra mi dolazi rođak iz Beograda, pa će sa nama u grad.
B: Onaj peder?
A: Nije, bre, on peder, samo je malo feminiziran.
B: To se u mom selu zove peder.
................
C: Pazi!!! Sešćeš mi na Rikija, seljačino!
B: Šta je Riki?
C: Moj pas, vidiš kako se trese sad od straha.
B: U mom selu to se zove pacov...
Arhaizam koji se koristio da bi se opisao čovjek koji baš i ne koristi birane riječi. Svakome odbrusi, svakome je u stanju reći u brk pa čak i sveštenom licu, pritom ne birajući riječi.
Neka si ti komšo stariji od mene ali za to istresanje pepeljare u moje dvorište, napuši mi se kurca kvalitetna.
- cccc, ker laje na popa a da neće na čovjeka. Jebo li te ko te nauči tako.
Izuzetno dosadna ženska osoba. Pa analogiji sa famoznom pomoćnicom na Windows-u.
Samo nešto zapitkuje, u sve bi da se meša, upada bez kucanja, prekida te usred drkanja, preljubazna je i nesnosna.
- Oćeš ratluk beli ili žuti da izvadim, Dragašine?
- Svejedno.
- Žuti je sorasima, ali ovaj beli malo tvrđi onako pod zubima.
- Uzmi koji oćeš.
- Oćeš Večernje novosti da ti dodam?
- Ne treba, imam.
- Da li si siguran?
- DA.
- Pišu da Zlata Petrović ima novog momka iz Vukojebišta, pa to nam komšija, je li znaš koji je, bratanac od onog limara što se obesio o oskorušu.
- Joj.
- Oćeš da ti uključim malo tranzistor?
- DAJ BRE PUSTI ME DA SEREM VIŠE, ČORTANA!
- Ima hit-maraton na Moravi, da li si siguran?
Deca koja su došla na svet od iste majke u istoj godini a nisu blizanci. Pojava koja je retka danas kao beli medved u Šumadiji zbog današnjih majki koje su svilene i jako metiljave, zapravo velika većina. Pedesetih godina prošlog veka je ova pojava bila sasvim normalna. Što se pre deca izrađaju pre će da stignu za poslove po polju, jer kukuruz na kopanje ne može da čeka.
Prejeftino pivo od 40 kinti. Konačni sporazum industije piva sa prosečnom srpskom jetrom. Kao u Miloševićevo vreme, ima da se ima za pivo da ga jebeš.
Čoveče, vopi 40 dinsa, znači za 200 sam morka a sa 400 ima da mi je TATABANJA!
Foliranje nabeđene javne ličnosti koja jedva čeka da je novinar priupita o njenoj „svetinji“.
-Juče ste se porodili. Šta je majčinstvo unelo u vaš živoT?
-Nemojte o privatnim stvarima, molim vas!! Porodica mi je svetinja.
-Majčinstvo privatna stvar?! Pa koliko je majki na ovoj planeti!? Samo opušteno, kao kada ste na kafi sa prijateljicama. Fanovi su željni informacija o vama.-Pa dobro....ipak je vaš časopis korektan. Znala sam da sam majka čim sam se probudila iz anestezije: visila mi je koža na stomaku. Morala sam da pozovem hirurga da proveri kako je ušio ranu. Znate, ne želim falte na svom stomaku. Potom sam se našminkala za selfi, stavila sve na duštvene mreže...i to je to! Brojim lajkove. Majčinstvo je veličanstven osećaj. To ženu potpuno preobrati.
Inače, majčinstvo me smirilo. Ne mislim više na koncerte i nove projekte. Muž i ja smo smislili da mi kupi jaguara na poklon čim izadjem iz bolnice. Verovatno će biti roze jer sam rodila devojčicu!
-Da li možemo da dobijemo vašu zajedničku fotografiju sa prinovom?
-Sa čim?
-Vi i vaša ćerka.
-Može, pod uslovom da bude na naslovnoj strani. Pa taman da i ja vidim svoju ćerku. Samo.... moraćete bebu sa ledja da slikate. Znate, porodica mi je svetinja!
Odraz milostivog raspoloženja samozvanog cenzora na Vukajliji. Dok moderatori odabiraju definicije, cenzor ih klikom svoga miša odobrava. Ponekad, ako je definicija kilometarska, u stanju je svojim plusom da nagradi sam trud, bez detaljnog razabiranja nečijih najtananijih misli, iznesenih u definiciji kao na tacni.
Sedi u smeđoj kožnoj fotelji u svojoj kancelariji. Ona je u predratnoj zgradi. Zidovi su prilično debeli i jako je ugodno. Klima uređaj mu ne treba. Uzima nož za ovtaranje koverata i počinje otvarati jednu malu, ali dosta ispunjenu kovertu.
- Možda sada ovo ne bi trebalo ni da čitam. Proslediću pozitivan odgovor Vukajliji. Jadnik se sigurno mnogo potrudio.
Ostavlja kovertu i nastavlja da izučava indonežanski ustav sa početka dvadesetog veka.
Ultralativ prideva "dobar". Istovremeno i ultralativ prideva "loš". Jednostavno, kad je nešto "uber ekstremno", to je onda kriminal.
-Matori, š'o sam uz'o gilje, 'talijanke, trijes' soma dinkića, kriminal kako su dobre!
----------------------------------------------------------------------
-Tebreks, kako onaj Đule van Gog loše peva, vrišti k'o da ženi brata! Kriminal!
Otrcana, nimalo elokventna, još manje primjerena konstatacija koju dobijate od okoline u trenucima kada vam je teško i baš onda kada ste zapeli o neku pregradu koja vam se u tim trenucima čini većom od Ajfelove kule, gledano iz perspektive srpskog studenta s početka 20 vijeka na školovanju u dalekom nam Parizu. Ekvivalent onome - "Šta tebe boli kurac, ti imaš tetku u Njemačkoj". Baš u trenucima kada ti se čini da ti se svijet ruši kao zgrade u Indiji na zemljotresu od jedva pešes Merkala, pojavi ti se neki pametnjaković, koji kao vjeruje u tvoje sposobnosti izvlačenja iz govana višestruko više nego ti.
Svojim čvrstim stavom i kobajagi vjerovanjem u tebe, pokazuje vrhunac sopstvene bezidejnosti da te utješi i pruži bilo kakvu nadu da će biti bolje. O nekoj većoj pomoći moćeš samo i da sanjaš, jer riječi koje si mu upravo uputio su samo ušetale u malu šupljinu zvanu uho, blago zazvonile o bubnu opnu i izgubile se negdje u predjelima uzengije ili čekića. O dolasku do mozga i razumjevanju tvoje trenutne situacije, izlišno je govoriti.
- Alo kume, đe si, šta ima?
- ...ti si Moćo, ima l' te na ovoj kugli zemaljskoj?
- A tu sam, jebo me onaj ko me napravi. Jebiga, saću da ti pričam, svašta mi se izdešavalo u proteklih sedam dana, ne znam đe mi je glava ako mi vjeruješ.
- Ajde reci kumašine šta te muči ako možemo kako da pomognemo!
- Ma pusti, Jadranka mi završila u bolnici, dobila nešto na pluća, meni se pokrenuo čir, i na sve to onaj moj mamlaz slupo golfa gore na Jovinoj krivini, mamicu mu jebem alkoholičarsku, sreća makar pa njemu ništa nije bilo...
- Auuu kume otkud sve to jebote?!
-...a plate nema već tri mjeseca, ne znam šta ću od sebe, nema koga da pitam da mi da šta canje da se skrpim...
- Ne znam kume, teška vremena su došla.
- ...pa reko dal bi ti mogo kako da se otvoriš za nešto.
- Znaš kako kume, ne brinem se ja za tebe. Ti se uvijek nekako izvučeš i nađeš način da to riješiš.
- Daj kume, pomagaj molim te!
- Nešto krči...tu tu...tu tu...tu tu.
Možda najneprijatniji osećaj koji postoji. Koliko god fizički bolovi delovali strašno, ovo stanje psihe je toliko teško da bi fizički bilo nepodnošljivo. Skup svih neprijatnosti i nelagodnosti na jednom mestu, u istom trenutku. Istovremeni osećaj tuge, očaja, ljutnje, besa, straha, neverice, nemoći, šoka, panike... najčešće usled nečijeg fizičkog nedostatka ili nekog neprijatnog ili strašnog događaja.
Npr. kada kroz prozor autobusa vidiš momka od 20 i nešto bez jedne noge; kada vidiš čoveka koji je rođen bez jedne strane lica, tj. oka; ili devojku kojoj je jedna strana lica normalna, a druga visi kao da je mrtva; kad vidiš vaspitačicu iz Doma za nezbrinutu decu koja sa teškom mukom objašnjava detetu sa Daunovim sindromom da moraju da se vrate u zgradu doma; kada te u supermarketu potpuno nepokretna devojka u kolicima zamoli da joj dodaš par artikala sa rafa i da joj iz džepa izvadiš pare da plati; kada naletiš na vapaj ljudi kojima je za lečenje od teške bolesti potrebna suma novca koju ti ne može da zaradiš ni za 10 godina rada; kada na pregled kog lekara specijaliste pre tebe dođe dete od 3 godine kome mora se odstrani neki deo tela zahvaćen tumorom. Počinješ da sumnjaš u sve što znaš, sumnjaš istovremeno i u Boga, i u Darvinovu teoriju. Pitaš se kako je Bog stvorio čoveka po liku svojemu, a lice nekoga može da izgleda tako jezivo. Pitaš se kako smo mi po Darvinovoj teoriji najviši oblik života, kraj lanca evolucije, a eto, obične morske zvezde mogu da regenerišu odsečene krake, a ljudi ne mogu nogu, ruku, oko, kičmu ili kako ne mogu da regenerišu bolesne organe.
I plače ti se, i vrišti ti se, i urla ti se, dođe ti da pobegneš negde daleko od ljudi, da trčiš dok se ne onesvestiš od umora, da bi možda tako zaboravio ono što si video; na trenutak ti kroz glavu prođe pomisao šta bi bilo da u koži te nesrećne osobe; najcrnje moguće misli ti se roje po glavi. Mišići ti se grče, noge ti se odseku, srce lupa jače, počinješ da se gušiš, odjednom osećaš ogromni nalet nelagodnosti koji te tera da vičeš iz sve snage. U tebi sve ječi, ali se taj odjek ne čuje kao da je neko na tvoje glasne žice stavio zvučnu izolaciju. Stoji ti knedla u grlu, svaka reč ostaje na usnama, čak ni suze ti ne idu nego kao da stoje samo da ti malo peckaju oči i još više pojačavaju neprijatnost. Nema ničega osim glasne tišine.
I posle nekoliko desetina sekundi kada prođe prvi talas nelagodnosti, kad progutaš knedlu koja ti je stajala u grlu, duboko uzdahneš i samo ti se otme jedno tiho: "Jebiga...", dok nastavljaš dalje poražen činjenicom da je tebi ustvari još i dobro.
Svako jebeno mesto u Bosni. Poslednja reč Ivana Zeljkovića još se čeka.
*blaženi osmeh* - Eee, a na Romaniji...ček', jez bio ti nekad na Romaniji?
- Pa nisam, nisam bio na Romaniji.
- Nikad?!
- ...
- Auu...a za Fojnicu jes' čuo?
- Nisam, čika Svakidrugibosanackogupoznamprofesorgeografije, ovaj taste!
- Eto ti sad...a Gvozno, Gvozno znaš 'de je?
- Pa...
- Auuuuuuu zetee! Pa jes' ti bio kade ubosni?
- Pa jednom.
- A đez' bio?
- U Sarajevu.
- U kom?
- Pa..kontam u onom drugom.
- E, kad sam znao *čelodlan*
